Negde duboko u zelenilu, tamo gde šuma diše sporije nego ljudi, krije se izvor o kome se ne govori glasno — više šapatom, kao da bi preglasna reč mogla da ga uvredi. Do tog mesta ne dolazi se slučajno. Ili te neko povede, ili te nešto pozove.
Digitalni kreator i influencer Marko Bubamara upravo je jedan od onih koji je čuo taj poziv.
U pratnji meštanina sela Labukova, Slavoljuba, kroz staze koje više liče na tragove nego na puteve, stigao je do izvora koji na prvi pogled ne izgleda kao obična voda. Uređen s pažnjom i verom, sa krstom koji bdije nad njim, podseća na malu crkvicu sakrivenu od sveta. Voda u njemu ne žubori glasno — ona miruje, ali živi. Nadolazi tiho, uporno, kao da ima svoju volju.
A priča koja ga prati — starija je od svakog koraka koji vodi do njega.
Kažu da je nekada davno mala Ljubinka izgubila vid. Dani su prolazili u tami, dok joj jedne noći, kako meštani prepričavaju, nije došao san. U njemu — glas. Nije bio ni strog ni blag, samo siguran. Rekao joj je gde da ide i šta da učini.
Došla je do izvora. Umila lice tom vodom.
I vratila se kući.
Na pragu, pre nego što je uspela bilo šta da kaže, zastala je. Pred njom — boje. Zelena, duboka i gusta, šuma koja je do tada za nju bila samo sećanje. Vid se vratio, kažu, istog trenutka.
Od tada, izvor više nije samo voda.
Za meštane, to je mesto vere. Neko dolazi zbog očiju, neko zbog nade, a neko samo da ćuti pored njega i osluhne. Jer, kako kažu, nisu sve stvari na ovom svetu za objašnjavanje. Neke su tu da se osete.
Marko Bubamara je svojim snimkom možda pokazao put do izvora, ali ono zbog čega ljudi dolaze — to i dalje ostaje lično. I nevidljivo, sve dok ne poveruješ.
